Vukodlaci (2.deo)

Verovanje da postoje ljudi koji se povremeno pretvaraju u vukove zajedničko je različitim kulturama širom sveta. Postoje zapisani slučajevi iz prošlosti o osobama koje su demonske sile terale na ovo užasavajuće preobražavanje koje se, po pravilu, dogadjalo noću, i to u vreme punog meseca. Tako preobražen, nesrećnik bi dobijao sva obeležja vuka, pa bi zavijajući napadao žrtve i proždirao ih. Rane koje je za to vreme eventualno stekao, po povratku u normalno obličje bile bi vidljive i na njegovom ljudskom telu.

Folklorno pamćenje raznih naroda poznaje različita verovanja o tome kako se postaje vukodlak. Po nekima se vukodlak radja proklet, po drugima, on to postaje zahvaljujući izvesnom cveću čije ime nije sačuvano. Treći su pak verovali da je dovoljno piti vodu iz otiska vučje šape, jesti vučji mozak, ili za vreme mladog meseca prekršiti neku crkvenu zabranu. Zanimljiva je i jedna stara francuska legenda koja kaže da je sveštenik na nekog kriminalca bacio kletvu tako, da je ovaj sedam godina morao da bude vukodlak.

Verovanja da vukodlak može biti duh postojala su, ali su bila veoma retka. Jedan od onih koji je u to verovao bio je poznati alhemičar Paracelzus. On je smatrao da se ljudi koji za života vode brutalan i bestijalan život, mogu posle smrti vratiti kao duhovi vukodlaci. Tokom srednjeg veka, verovanja u postojanje vukodlaka počela su da uključuju i ideju da se veština, ili prokletstvo pretvaranja u vuka, stiče potčinjavanjem zlih duhova i sklapanjem ugovora sa djavolom. To verovanje uključivalo je i ideju o prilično komplikovanoj crnomagijskoj ceremoniji koja je podrazumevala pravljenje magijskog kruga, vatru, ritualne prizive i nanošenje magijskih masti na golo telo (slično veštičjim mastima za letenje), posle čega bi usledilo oblačenje vučje kože ili samo stavljanje pojasa napravljenog od vučjeg krzna. Potom bi, po legendi, trebalo klečeći čekati da se pojavi djavo lično, koji bi grešniku darovao moć pretvaranja u vuka.

Kako ga prepoznati

Verovatno najpoznatiji primer ovakvog ceremonijalnog pretvaranja u vukodlaka jeste Peter Štob iz Bedburga. Po sopstvenom priznanju (datom, doduše, tek posle veoma okrutnog mučenja), on je od dvanaeste godine bio djavolov sluga. Djavo mu je zbog toga podario magijski pojas od vučje kože, koji mu je omogućavao da se transformiše u vuka. Peter Štob je, posle toga, dvadeset i pet godina terorisao okolinu. Ubijao je i jeo žene, ljude, jariće i koze. Na spisku njegovih žrtava nalaze se i dve trudnice i bar trinaestoro dece. Čak je ubio i vlastitog sina i pojeo njegov mozak. Takodje je optužen i za incest sa sestrom i kćerkom Bel, sa kojom je imao i dete. Njegova požuda bila je toliko nezajažljiva, da mu je djavo podario ženskog duha, takozvanog sakubusa, sa kojim je sedam godina održavao seksualne odnose. Ostalo je zabeleženo da je Štob pogubljen na veoma surov način, a glava mu je, na ulazu u Bedburg, nabijena na kolac.

Vukodlak nije po svaku cenu morao biti ubijen. Smatralo se da vukodlak koji je to postao zbog ugovora sa djavolom a samim tim bio zaposednut demonima, može biti izlečen egzorcizmom. Medju katolicima je, pored toga, postojalo i verovanje da vukodlak prestaje to da bude ako mu se neko tri puta obrati njegovim hrišćanskim imenom. U narodnom pamćenju ostala je sačuvana i pretpostavka da se vukodlak plaši tekuće vode. Ako ni to nije moglo pomoći da se on izbegne, postojali su znaci koji su ljudima omogućavali da ga prepoznaju dok je još u ljudskom obličju.

To su pre svega guste, nakrivljene obrve spojene iznad nosa, male uši postavljene niže nego što je uobičajeno, izuzetno dugački srednji prsti na rukama, kao i natprosečna maljavost - naročito u predelima tabana i dlanova. Krajnje sredstvo, da se ljudi oslobode vukodlaka, ako ništa drugo ne pomogne, bilo je da se on ubije. To se moglo učiniti samo srebrnim metkom prethodno posvećenim u crkvi.

Silazak u pakao

Postoje i legende, doduše veoma retke, po kojima vukodlaci nisu na strani zla, već na strani dobra. Tako su u Italiji vukodlacima nazivani ljudi koji bi u stanju transa napuštali svoja fizička tela i svojim duhovnim telima preuzimali obličje vuka, posle čega bi odlazili u podzemlje da se tamo bore sa vešticama. Ostalo je zabeleženo da je u 17. veku vodjen proces protiv izvesnog Tiesija, koji je u to vreme imao oko osamdeset godina. On je na saslušanju svojevoljno posvedočio da je vukodlak. Tvrdio je da se zajedno sa ostalim vukodlacima svake godine u dane Svete Lucije, Pentekosta i Svetog Jovana (dakle, u vreme sezonskih promena) spuštao u pakao, da bi tamo vodio bitku sa vešticama.

Veštice bi, po njegovim rečima, svake godine ukrale semenje i odnele ga u pakao da bi sprečile useve da izrastu. Ako se vukodlaci ne spuste u podzemlje da povrate ono što je ukradeno, godina ce bilti neplodna. U takvim bitkama vukodlaci su se borili gvozdenim šipkama, dok su veštice koristile metle. Tiesi je tvrdio da mu je nos slomljen kada ga je veštac Skeistan u jednoj bitci udario drškom od metle omotanom konjskim repom. Za sudiju inkvizicije je bila nedopustiva jeres Tiesijeva tvrdnja da vukodlaci, kao "božji psi" koji djavola sprečavaju da naudi ljudima posle smrti odlaze u raj, a posebno izjava da ruski i nemački vukodlaci vode bitke sa ruskim i nemačkim vešticama u nekakvim posebnim ruskim i nemačkim paklovima. Ali, kako nije bilo moguće od njega izvući priznanje da je potpisao ugovor sa djavolom, Tiesi je osudjen na svega deset udaraca bičem.

Stav nauke

Likantropija, kako se naučno zove nečije verovanje da se pretvara u vuka, zainteresovala je i moderne naučnike. Tako je Robert Ajsler postavio antropološku teoriju koja je likantropiju povezala sa sadizmom i mazohizmom. Po njemu je prvobitni čovek bio vegetarijanac koji nije poznavao agresiju i rat, a pogotovo ne seksualno nasilje. Ali, promena životnih uslova, na primer ona koju je donelo ledeno doba, promenila je i ovu idiličnu sliku. Čovek je morao da potraži nove izvore hrane, a to je značilo da je počeo da jede meso. Hladnoća ga je naterala da pokrije svoju golotinju, za šta mu je bilo potrebno životinjsko krzno.

Takva transformacija životnih navika ostavila je krupne ožiljke u kolektivnom nesvesnom čovečanstva (što je termin koji je Ajsler pozajmio od Karla Gustava Junga) i izazvala pojavu sadomazohizma i osećaja krivice sa njim povezanog, iz čega je proizašao i mit o vukodlaku. Na naučnom potvrdjivanju ove teorije radio je američki psihoanalitičar dr Nandor Fodor. Mnogi snovi koje je on ispitivao kod svojih pacijenata pokazali su da transformacija simbolično predstavlja kriminalne i antisocijalne motive u čoveku.

Današnja psihijatrija zastupa stanovište da je verovanje osobe da se pod odredjenim okolnostima pretvara u vuka, jedan od simptoma paranoidne šizofrenije. Obolela osoba kod koje je prisutan ovaj sindrom, u potpunosti uobražava da je životinja, zavija, pokušava da se hrani sirovim mesom, pa čak i trči na sve četiri. Mnogi psihijatri smatraju da su navodni slučajevi likantropije, poznati iz narodnog predanja i raznih hronika, u stvari zapisi i sećanja na umno obolele osobe koje su halucinirale da se pretvaraju u vukove, ili bar da im se zubi i nokti produžavaju.

Da li su ti psihijatri u pravu ili ne - teško je reći. Činjenica je, medjutim, da legenda o vukodlacima i dan-danas živi. Zna se da je 1930. godine jedan farmer u Francuskoj optužen da je vukodlak, a još nije objašnjen ni slučaj vukodlaka koji je 1946, u rezervatu Navaho Indijanaca, ubijao žene i jeo ih.

Jaoo..mozda

Hm, interesantan tekst!