Artemida

Артемида (грч. Άρτεμις) је била грчка богиња лова, дивљине, као и господарица и заштитница дивљачи.[1][2] Она је највероватније била древно божанство које су Грци усвојили као богињу дивљине. Према шведском митологу проф. Мартину Нилсону, Артемида је била најпопуларнија грчка богиња. У класичној традицији била је персонификована са планинама, дрвећем, ловом и плесом, нимфама, децом и младунчадима животињâ.[3] По мишљењу других, не само да је уживала распрострањеност свога култа (нарочито у Аркадији, Криту, Анадолији и Великој Грчкој), него и његову дугу традицију која сеже дубоко у прошлост и представља предмет расправе многих лингвиста, познавалаца линеарног писма Б.[4][5]
Осим тога, постоје различите теорије у погледу порекла и увођења њеног култа у Грчку. Као првобитна господарица дивљине и примитивног, преаграрног ловачко-сакупљачког друштва, претпоставља се по једној од тих теорија да је њена улога заштитнице дивљачи концептуално током векова постала сродна њеној потоњој доместификованој функцији заштитнице младог људског живота. У светској научној литератури, историчари религије који се слажу с тим често узимају за ту претпоставку доказ постојање једне универзалне праисторијске господарице животињâ из које је касније произашао Артемидин култ, за разлику од оних који указују на њено оригинално крићанско или анадолијско порекло.[4]
Такође, постоје несугласице и по питању околности у којима је рођена. Неки извори наводе да је рођена истог дана кад и њен брат-близанац Аполон, док је код других то било нешто раније или касније. Према општеприхваћеној легенди, родила ју је богиња Лета која је након дугог трагања за местом где ће се породити најзад била примљена на острво Дел.[6]
Све у свему, оно што се поуздано зна јесте да опис Артемиде у Хомеровој „Одисеји“ потпуно одговара потоњем класичном веровању, према којем се она креће планином Тајгет или Еримантском гором и ужива при том у лову на вепрове и кошуте, или у друштву нимфи међу којима води коло по ливадама и поменутим узвишењима. Због тога јој је, између осталог, придодат атрибут keladeine (тј. „она која прави галаму“), који се односи на уобичајену буку за време лова проузроковану повицима, ловачким рогом и псећим лавежима

Артемида се родила на острву Делу. Првобитно, она је била богиња смрти која је слала на људе и животиње кугу и помор и која је својим стрелама убијала нарочито жене, као нпр. Ниобине кћерке. У Тројанском рату учествовала је, заједно с мајком и братом, на страни Тројанаца и том приликом је лечила рањенонг Енеју у Аполоновом храму, када је овај био рањен.[1]
Кога је она милостиво погледала том је њива доносила богат род, стадо му се множило, слога му је усрећавала дом и умирао је у дубокој старости. Као Kurotrophos или Paidotrophos узимала је у заштиту све што је младо и нежно. Као богиња лова (Elaphebolos) уједно је и господарица и заштитница дивљачи. У Аркадији је при изворима, рекама, језерима и у сеновитим гајевима поштована као богиња нимфâ.[1]
По шумовитим висовима брегова, препуним дивљачи, она је ловила у друштву двадесет нимфâ, својих сталних пратилаца; а са других шездесет, кћерима Океана, водила је коло. Лук, тоболац и стреле израђивали су јој Киклопи, а псе јој је давао Пан. У Аркадији је нашла на пет кошута нарочите величине и лепоте, са златним роговима. Од тих је четири ухватила и упрегла у своја кола, а једна јој је умакла, јер ју је Хера одредила као трећи посао Хераклов.[15]
У Тауриди су у њену част приносили људске жртве. Одатле су у Браурон пренели њен кип Ифигенија и Орест. Ту је богиња поштована под именом Brauronia. У Спарти су је поштовали под именом Orthia и приносили јој, у најстаријим временима, крваве људске жртве. Касније су, по Ликурговом наређењу, људске жртве замењене ритуалним шибањем дечака, чија крв је морала пошкропити богињин олтар.[16]
Према другом миту, њен кип пренели су касније Орест и Ифигенија у Арицију. Ова тауридска Артемида је уједно и Ифигенија и под тим именом је поштована у многим местима (в. Таурика). Ифигенију је пак, као Агамемнонову кћер, првобитно богињину жртву, касније њену свештеницу, учинила Артемида бесмртном и Хекатом. Као Хеката или богиња месеца имала је више атрибута: Aithopia, богиња ватрена лица, Phosphoros, Pyrphoros, Amphipyros, Lucifera, буктињоноша, и приказује се са буктињом у руци.[3]
У свим митовима о тауридској Артемиди и Хекати измешани су, по свему судећи, поједини грчки локални митови о древним божанствима са митовима о једном азијском божанству чији је симбол био на небу месец, на земљи крава. Као заштитница свега што је младо и нежно, поштована је и као Ејлејтија, Dea Lucina, богиња порођаја. Јер, тек што се родила, помогла је мајци при Аполоновом рођењу.[3]

Артемида је једна од најчуднијих фигурина у грчком пантеону. Поред тога што је веома древног порекла, она је и богиња која садржи јаке супротности. У ствари, различити аспекти њених улога нама се чине готово неспојиви: она је заштитница животиња, а у другу руку она је ловкиња која убија гоњену звер луком и стрелом и при том испушта дивље крике. Истина, када узмемо у разматрање њено девичаство, видећемо да оно игра виталну улогу у скоро свим њеним аспектима, мада се у једном она јавља при порођају и у том погледу личи на богињу рођења — Ејлејтију. Чак и ако у том својству она помаже жени, она такође може да буде одговорна и за њену необјашњиву смрт, баш као што је кривица за изненадну смрт међу мушкарцима била стављена на Аполона.[20]
Изузев тога, Артемида је имала сасвим јасне и одређене везе са малоазијским и блискоисточним богињама. Њено име се налази међу ликијским и лидијским богињама као Ertemis, односно Artimús. Фузија грчких богиња с тим малоазијским најбоље се огледа у култу Ефеске Артемиде.[20] Такође, Артемида је била често идентификована са богињама месеца (Селена, Луна) а понекад и са богињом ноћи — Хекатом, која, опет, може да буде и богиња месеца.
Као и код других божанстава, и Артемидин култ се умногоме разликује од места до места, те тако у Малој Азији имамо случај са поменутом Ефеском Артемидом која са својим многим дојкама вероватно указује на плодност. Та богиња често је описивана с врло мало заједничког с грчком Артемидом и њеним римским пандамом — Дијаном. Али, испитивањем њихових представљања из ранијег периода, показало се да је врло могуће да све три богиње воде порекло од једног заједничког прототипа који је по свој прилици дошао са истока. Стога није ни чудо што се Артемиди приписују и блиске везе са великим малоазијским и блискоисточним богињама као и са Анахитом, древном иранском богињом која је касније играла значајну улогу у Заратустриној религији
На основу свега овога горе наведеног, издвајају се следећа божанства која могу да се доведу у најтешњу везу са Артемидом:
Селена — била је грчка богиња месеца, касније су је идентификовали с Артемидом, али пластична уметност их је ипак разликовала: Селенино лице је пуније и облије, тело мање витко и увек потпуно одевено; око главе има вео у облику лука а на темену полумесец.
Хеката — у почетку је била грчко божанство самосталног карактера, међутим, често је била изједначавана са Артемидом почев од 5. века п. н. е. па на даље; у иконографији је представљана углавном као и Артемида, с кратким хитоном, али је за разлику од ње носила бакљу у руци место лука.
Анахита — древна иранска богиња, која је била персонификована са биковима; Грци су је поистовећивали са Артемидом која је слично њој била богиња која је ловила бикове; отуда је Артемида била слављена као Tauropolos, односно „бикоубица“, и као таква она је апсорбовала неке од карактеристика Анахите.


Приликом разматрања легенди о Артемиди, морамо се вратити на почетак да испитамо околности под којима су рођени она и њен брат Аполон. Према најстаријем целовитом објашњењу сачуваном у хомеричкој Химни Аполону, Лето (ћерка титанâ Кеја и Фебе) зачела је божанске близанце Зевсу, али је имала потешкоћа у проналажењу места да се породи када је њена трудноћа достигла свој пун термин. Јер, иако је посетила многе земље, од Крита и Атине до Лемна и Накса, сви су је отерали бојећи се да ће она родити сина који ће господарити подједнако и боговима и смртницима. Међутим, на крају је успела убедити острво Дел да је прихвати, а у замену за то обећала је да ће њен син успоставити своје главно светилиште овде и да ће му указати већу част од свих осталих места.[27]
Све најистакнутије богиње дошле су да присуствују рођењу, са изузетком Хере која је остала на Олимпу да би задржала Ејлејтију, богињу порођаја. Као последица тога, Лето се мучила у боловима девет дана и исто толико ноћи без престанка, све док остале богиње нису послале гласницу Ириду на Олимп да умилостиви Ејлејтију скупоценим даром — златном огрлицом дугом девет лаката. Подстакнута тиме, Ејлејтија се запутила за Дел, на којем се нашла убрзо. У тренутку кад је ступила на његово тле, Лето је клечући, ослоњена на брдо Кинт и обухватајући рукама палму, родила Аполона, а нешто мало касније на острву Ортигији и Артемиду.[a][27]
“ Ја певам како Лета роди, на кинтском брегу,
Тебе, радости људи, на кршном Делосу, који
Оптаче море бурно, где, уз фијуке ветра,
Таласи са свих страна преко обала скачу....
”
—Химна Аполону, Хомер
У каснијим изворима, Летине потешкоће у проналажењу места ради порођаја објашњене су Хериним непријатељством, што изгледа природније и чини причу бољом. Према Калимаху, Хера је послала свога сина Ареја и богињу Ириду (која у потоњој литературији често делује као Херин посебан гласник) да упозоре свако место у Грчкој да не приме љубавницу њеног супруга, али се мало и пусто острво Дел усудило супротставити богињиним претњама и позвало Лету да се породи на његовом тлу. Или по Аполодоровој верзији, Лето је била прогањана широм земље од стране Хере све док није пристигла на Дел, где је родила близанце, прво Артемиду која је сместа помогла мајци при рађању Аполона. Сматра се да је управо због овог другог детаља Артемида сматрана богињом која донеси помоћ женама у порођају. У складу с тим веровањем, на Делу је постојала традиција да се дан Артемидиног рођења слави пре Аполоновог.[27]
И Хигин нам нуди још једну верзију, по којој је Хера декретирала да Лето не би требала да се породи на било ком месту које је осветљено светлошћу сунца. Штавише, Лету је прогањао делфски змај Питон, који је помоћу својих пророчких моћи знао да ће она родити сина који ће учинити њему крај. Али, Зевс је дошао да помогне својој љубавници, наредивши Бореју да је однесе Посејдону. Омогућио јој је да се породи, упркос Херином декрету, тако што ју је Посејдон одвео на Дел којег је заклонио високим таласима не би ли на тај начин спречио на неко време да сучеви зраци продру до њега. Четири дана након што се родио, по причи, Аполон се осветио Питону убивши га у Централној Грчкој.


Као младић Орион је хтео да запроси Меропу, једну од седам нимфи које су биле у пратњи богиње Артемиде[b], али га је ова одбила. По једној причи, она се удала за смртника, коринтског краља Сизифа. Према другој причи, Меропа је постала Орионова вереница, али је њен отац — Енопион, краљ Хија, одлагао дан венчања. Коначно, Орион је изгубио свако стрпљење, те је злоставио Меропу, а да би му се осветио Енопион га је ослепео. Орион је лутао немоћно све док се бог Хефест није сажалио на њега пославши му свог слугу Кедалиона у испомоћ. Овај га је довео до боравишта бога сунца — Хелија, и богиње зоре — Еос. Када је видела Ориона, Еос је испустила сузу која му је повратила вид. Прогледавши и спазивши своју исцелитељку, Орион се заљубио у њу, што је изазвало негодовање код богова који су сместа наредили Артемиди да га усмрти својим стрелама.[28]
Други мит наводи да су се Орион и Артемида заљубили једно у друго и планирали чак да се венчају. Њихов однос хтео је да осујети Аполон који је одбацивао сваку помисао на брак између богиње и смртника. Ради тога, он је изазвао сестру да испроба своју стрељачку вештину на предмету који се у даљини једва видео. Пошто богиња никада није одбила изазов, одапела је стрелу из лука и погодила право у центар мете. Недуго потом показало се да је усмртила свог љубимца — Ориона. Када је схватила шта је учинила, она је, да би се искупила, затражила од оца Зевса да га премести на небо, и тако је настало сазвежђе Орион.[28]
Неколико митова о животу Ориона завршава се тако што он бива усмрћен од стране шкорпиона. Према неким изворима, отровно створење послала је Атремида након што је он злоставио једну њену пратиљу. По другој верзији, Орион се хвалио да ће истребити све животиње света, што је разбеснело Геју из чијег крила је изашао шкорпион који је усмртио дрског ловца.[28] Тада га је Артемида пренела на небо. Други причају да је Орион покушао да злостави Артемиду на Хију, а ова је да би се одбранила расцепила брежуљке на острву те је из земље измилео шкорпион који је усмртио напасника. У знак захвалности, Артемида је пренела шкорпиона на небо поставивши га близу Ориона. Од тада шкорпион стално прогања џиновског ловца по небеском своду: чим се Шкорпион појави, Орион се склања иза хоризонта.


Кад је грчка војска, спремна за поход на Троју, већ дуже време узалуд чекала у Аулиди на повољан ветар, пророк Калхант пророковао је да се мора принети на жртву Агамемнонова кћи Ифигенија не би ли се на тај начин задобили потребни услови за пловидбу. Артемида, увређена што јој је Агамемнон убио љубимца јелена, а према другој верзији и због неиспуњеног му завета датој богињи или пак због хвалисања приликом једног лова, тражила је да се изврши ово жртвовање.[30]
Агамемнон се тешко одлучивао на ту велику по њега жртву, али напослетку је морао попустити, јер се војска већ почела бунити. По Еурипидовој драми Ифигенија у Аулиди, Агамемнон је преко гласника позвао Ифигенију у Аулиду под изговором да је жели удати за Ахилеја. Кад је већ одведена до жртвеника, на њу се смиловала богиња Артемида, те је место ње на жртвеник послала једну кошуту, а њу је увила у облак и однела у Тауриду[c] где је је од ње учинила своју свештеницу.[30]
У Тауриди је Ифигенија дуже времена служила Артемиди која ју је, према некима, учинила бесмртном. Према другој Еурипидовој драми — Ифигенија у Тауриди, Ифигенија је била приморана да присуствује приношењу људских жртава, пре свега странаца који су се случајно или као бродоломници нашли на тауридској обали. Кад је њен брат Орест дошао са својим пријатељем Пиладом у Тауриду по Артемидин кип, за који се веровало да је пао с неба, и Ифигенија се вратила с њима у Грчку. Тамо је допринела успостављању култа Брауронске Артемиде.