Otkriven identitet autora virusa AIDS

Nedavno, mnogi Amerikanci su bili iznenađeni emitovanjem visoko zapaljivih video spotova, iz raznih propovedi velečasnog Džeremaje Rajta. Gledaoci su slušali sveštenika koji je govorio da je američka vlada stvorila sidu, kao vrstu genocidnog ataka na crnačku populaciju.

Ubrzo, kao i obično, mediji su osudili ove izjave uperene protiv američke vlade, kao jedno od „teorija zavere“. Ali, da li je to tako…?

Džeremaja Rajt je u jednom svom periodu života bio i duhovni savetnik Baraka Obame.

On je 1961., u svojim dvadesetim, prekinuo fakultetske studije da bi služio u marincima.

Posle završene dve godine staža u marincima, prijavio se u mornaričku školu. Tamo je, vrlo brzo, postao kardiovaskularni tehničar. Kasnije je postao jedan od rukovodilaca medicinskog tima za brigu o presedniku Lindonu Džonsonu, posle njegove operacije, 1966. godine.

Za svoje usluge u timu, koga je napustio 1967. godine, Bela kuća mu je dodelila tri pisma pohvale. Nakon napuštanja službe, Rajt je završio svoju poslednju godinu koledža, a zatim se zamonašio i na kraju postao pastor jedne crkve.

Za više od dve decenije, naširoko je pisano o „AIDS-u“ kao veštačkoj bolesti i vešto prikrivenom genocidnom programu.



„AIDS“ je nastao u Americi, 1978 godine, kada su naučnici vlade SAD-a počeli da eksperimentišu na mladim, pre svega belim i zdravim muškarcima gej orjentacije, sa Menhetna, kao deo eksperimentalnih ispitivanja vakcine protiv hepatitisa B, koje je nastavljeno u još mnogim gradovima, sve do 1981. godine, kada je i „službeno“ nastala epidemija „AIDS-a“.

Temelj za eksperiment nastao je 1973., kada je zdravstveni projekat za gej muškarce na Menhetnu pravio uzorke krvi za testiranje hepatitisa B, u „New York City blood center“.

Rezultati su bili zapanjujući. Jedan, od svakih dva gej uzorka krvi, su bili pozitivni. Nasuprot tome, samo 5% od uzoraka krvi kod „strejt“ muškaraca su bili pozitivni.
Razvijena na Institutu za terapijska istraživanja „Merk“ u Vest Pointu, Pensilvanija, prva sirova eksperimentalna vakcina je testirana na šimpanzama, jedinoj životinji osetljivoj na ljudski virus, hepatitis B. Kasnije, vakcina je probana i na maloj grupi retardirane dece.

Kada je eksperimentalna vakcina bila spremna za široku upotrebu, počele su se razmatrati grupe građana tzv. „visokog rizika“. U tu grupu ubrajali su se homoseksualci, narkomani, odrasli sa psihičkim nedostacima, Amerikanci kineskog porekla, autohtono stanovništvo Aljaske, i pacijenti i osoblje centra za dijalizu bubrega.

Posle mnogo rasprave, odlučeno je da će mladi, promiskuitetni gej muškarci, biti najbolja grupa za testiranje efikasnosti vakcine.

Kao glavnokomandujući u „NY Blood Center“ postavljen je Volf Zmunes. Zadužen je za sve što je vezano za hepatitis B vakcinu.

Zmunes je Jevrejin rođen u Poljskoj 1919 godine. Bio je mladi student medicine u istočnoj Poljskoj, kada su nacisti napali zemlju u leto 1939. Kada je Poljska podeljena od Nemačke i Rusije, Zmunes je poslat u Sibir, kao politički zatvorenik. Njegova cela porodica je ubijena od strane nacista u holokaustu. Njegove godine u egzilu u Sibiru, bile su, kako on kaže, dug i taman period, o kojem je on nerado govorio.



Tokom zatočeništva u Sibiru, više puta su ga ispitivali i tukli agenti KGB-a, jer je odbijao da sarađuje zarad špijunskih aktivnosti. Nakon puštanja iz pritvora 1946., dozvoljeno mu je da završi medicinske studije u centralnoj Rusiji.

Kao student, oženio se jednom Ruskinjom. Specijalizovao se za epidemiologiju, a kada je njegova supruga dobila skoro fatalan oblik hepatitisa, odlučio je da posveti svoj život izučavanju ove bolesti jetre. Godine 1959., Sovjeti dozvoljavaju njemu i njegovoj ženi i ćerki, da se vrate u Poljsku. Tu je radio kao epidemiolog u zdravstvenom odeljenju.

Prema Eronu Kelneru, osnivaču „NY Blood Center“, komunisti dozvoljavaju Zmunesu i njegovoj porodici da prisustvuje naučnom skupu u Italiji 1969. godine, gde je on iskoristio priliku i prebegao na Zapad.

Intervencijom Volša Mekdermota, profesora javnog zdravlja pri Njujorkškoj bolnici, Zmunes je dobio poziciju laboratorijskog tehničara u „NY Blood Center“. U roku od nekoliko godina, dobio je svoju laboratoriju, a i posebna odeljenja epidemiologije u „Centru“ su stvorena za njega. U rekordnom vremenu je imenovan za profesora na Kolumbijskom univerzitetu za javno zdravlje.

Do sredine ’70-tih, postao je svetski autoritet za hepatitis. Tada je bio spreman za svoju najvažniju misiju u životu.

Počeo se polako upoznavati sa gej zajednicom. Dodao je homoseksualne lekare i aktiviste kao njegovo osoblje. Odvođen je i u gej geto, gde je pregledao kupatila, barove i diskoteke, izučavajući njihove navike. Promiskuitetni homoseksualci postaće savršeni zamorci.



Krajem ’70-tih, započeta je kampanja potrage za homoseksualnim volonterima, koji bi dali svoje uzorke krvi. Preko deset hiljada ljudi se prijavilo za taj eksperiment. Nalazi donirane krvi bi trebalo da daju podatke o brzini kretanja HIV virusa u gej zajednici.

Zmunes je bio veoma selektivan u odabiru gej muškarca kao finaliste. Tražio je da ljudi budu veoma promiskuitetni. Nije želeo nikakve monogamne osobe u svom eksperimentu.

Želeo je osobe koje su mlade, zdrave, odgovorne i inteligentne, a po mogućstvu bele. Takođe, morali su da imaju adresu i broj telefona, i da budu spremni da obezbede uzorke krvi tokom dugog vremenskog perioda. Ovaj eksperiment je bio veoma skup, a Zmunes nije želeo nikakvu nekooperativnost.

U preliminarnim eksperimentima, Zmunes je prvo testirao svoju vakcinu na šimpanzama. Takođe, testirao je dve stotine gej muškaraca, volontera. U mesecima pre zvaničnog početka eksperimenta, nije bilo nikakvih problema sa šimpanzama ili volonterima. Sada je bio spreman da podesi datum za svoj konačni eksperiment… eksperiment koji će desetkovati gej zajednicu u Njujorku, a zatim se proširiti širom zemlje.

U oktobru 1979. godine, preko hiljadu ljudi iz Menhetna su primili Zmunesovu vakcinu.
U januaru 1980. ljubičaste promene na koži su počele da se pojavljuju na telima mladih, belih, gej muškaraca, u krajevima blizu Menhetna. Lekari nisu znali šta nije u redu sa ovim ljudima. Tokom narednih par godina, lekari sa Menhetna naišli su na desetine slučajeva nove bolesti koju karakteriše imunodeficijencija a potom i fatalna bolest pluća.

Svi muškarci su bili mladi, gej i promiskuitetni. Skoro svi su bili beli. I svi su umirali strašnom smrću. U roku od nekoliko godina, AIDS će postati vodeći uzrok smrti mladih muškaraca i žena iz Njujorka, a Big Epl će biti epicentar nove kuge, sa najvećim brojem obolelih u zemlji.



U martu 1980., napravljeni su dodatni eksperimenti u San Francisku, Los Anđelesu, Denveru, Sent Luisu i Čikagu. U jesen 1980. pojavio se prvi slučaj AIDS-a na zapadnoj obali, u mladiću iz San Franciska. Šest meseci kasnije, u junu 1981. epidemija AIDS-a je proglašena „zvaničnom“.

Niko nije mogao da razume, zašto veliki broj mladih, belih i prethodno fizički zdravih muškaraca, homoseksualaca, umire misteriozno.

Do početka ’80-tih, Zmunes je dobio milione dolara za svoja istraživanja. Sarađivao je sa najmoćnijim institucijama u državi… sa Nacionalnim institutom za rak, sa FDU, CZO, sa Kornel, Jejl i Harvardovom školom javnog zdravlja.. sa ruskom Akademijom medicinskih nauka, sa Međunarodnom agencijom za istraživanje raka u Lionu.. kao i sa bliskim asocijacijama u zemljama trećeg sveta.

U junu 1982. godine, Zmunes umire od raka pluća.

1983. godine, objavljuje se detaljan izveštaj sa novim eksperimentima vakcine „protiv“ hepatitisa B, nazvan



Kangvane program, nad crnom južnoafričkom decom.



Od samog početka nastanka AIDS-a, naučnici američke vlade su tvrdili kako je HIV virus nastao kod jedne vrste primata, šimpanze, u afričkim džunglama, i da se odatle preneo na afričko crno stanovništvo.

Nakon smrti, Zmunes je ostao upamćen i poštovan od strane malog kruga „uglednih“ američkih naučnika i međunarodnih medicinskih moćnika koji vode svetsku medicinsku nauku, međusobno povezanih zajedničkim interesima.

Potom, 11. maja 1984., obeležen je sastanak koji je održan u glavnom gradu američke nacije u čast Volfa Zmunesa. Jedan od učesnika sastanka bio je i Dr. Robert Galo, koji je najavio otkriće AIDS-a tri nedelje ranije, pre nego što je i zvanično otkriven.

Takođe, tu su bili i vrhunski vladini naučnici za sidu i rak, pronalazači AIDS virusa, šefovi najprestižnijih biomedicinskih ustanova u zemlji, i glavni rukovodioci farmaceutskih kompanija indoktriniranih u genetski inženjering, proizvodnju vakcina kao i u biološko ratovanje.

Zaista je čudna ta zlokobna veza između raka i AIDS-a, između eksperimentisanja nad životinjama i genetskog inženjeringa, između tehnologije biološkog ratovanja i farmaceutskih kompanija, između gej eksperimenata i HIV-a, i programa vakcinacije i kontaminacije donacija ljudske krvi u zdravstvenim objektima.

Kako to da se misteriozna i neizlečiva bolest pojavi niotkuda, a da ciljano pogađa samo gejeve i manjine u jednoj društvenoj zajednici.



Čuveni režiser Spajk Li, izjavio je da je AIDS bolest koju je projektovala američka vlada i da je namenjena društvenim grupama koje su predviđene za brisanje…

Prema najnovijim statističkim podacima objavljenim na internetu, oko 20 miliona ljudi širom sveta je umrlo od AIDS-a, a 40 miliona ljudi je zaraženo više HIV-om, a najviše u podsaharskoj Africi.

Nije potrebno mnogo razmišljati da bi se shvatilo, da je HIV virus zasejan u gej muškarce preko kontaminiranih vakcina, kao deo hepatitis eksperimenata. Postoje milioni belih ljudi u subsaharskoj Africi.

Ako je HIV bio prisutan decenijama, kako neki naučnici tvrde, zašto je AIDS prvenstveno bolest crnaca a ne i belog čoveka u Africi?

Zašto je SIDA u SAD-u, prvi put otkrivena među belim homoseksualcima, a ne i kod crnih..?

Zašto se prvi slučajevi HIV virusa nisu videli među Amerikancima azijskog porekla, ili Indijanaca..?

Zašto nije bilo slučajeva kod žena?

Zašto nije bilo slučajeva u novorođenčadi, kod starih, kod ljudi sa hroničnim bolestima?

Zašto nije postojao „inkubacioni period“ za HIV u SAD?

Uvođenje HIV-a preko hepatitisa B, bio je nameran pokušaj da se likvidira gej zajednica, kao i da se okrive homoseksualni muškarci za širenje bolesti na „opštu populaciju“, zbog njihovog izopačenog, tzv. života „visokog rizika“.

Javnost je pažljivo hipnotisana od strane medija, da su samo crnci, homoseksualci i afrički zeleni majmuni odgovorni za izazivanje AIDS-a. Ove politički „korektne“ i naučno „ispravne činjenice“ su prihvaćene od strane većine ljudi, bez pitanja.

Koliko je još smrti od HIV-a potrebno, pre nego što ljudi progovore protiv ovog tajnog genocida i očigledne povezanosti eksperimentalne vakcine i uvođenja smrtonosnih virusa u „selektovane“ populacije..?

autor: Milutin Protić za Vestinet.rs

To je tacno,zbog toga virus ne moze preziveti van tela.  

Zaboravih da dodam i bez telesnih tecnosti.