Slike u Naski, u Peruu, s obzirom na povrsinu, predstavljaju navece umetnicko delo na svetu. Godine 1939. piloti su otkrili ove tajanstvene slike koje zauzimaju podrucije od gotovo 50 km duzine i 15 km sirine. Iz vaduha se samo pri posebnim odnosima svetla moze videti niz slika koje se protezu uzduz i popreko. Pre otprilike 2000 godina nastala je ova ogromna slika koja prikazuje stilizovan cvet i druge biljke, zatim gustere, pauka i kondora, sa rasponom krila od 122 metra.
Ako stanemo usred tog gracioznog kompleksa, necemo videti nista. Ali, sa satelita, sa vidime od 920 km, u stanju smo da napravimo izvanvredne snimke te ogromne slike. Do danas su crtezi na tlu ostali svetsko cudo ciji su smisao i znacenje jos nepoznati. Astronom dr Marija Rajh, koja se 50 godina bavila tim kompleksom, veruje da je ogromna slika sluzila u astronomske svrhe. Drugi naucnici oznaku na tlu smatraju " znakovima bogova " koje su Preuanci odredili za posetioce iz svemira.
Godine 1972. engleski astronom Dzerald Hokins fotografisao je Nasku iz aviona, metar po metar. Nije mogao da pronadje dokaze za astronomske crte. Ali: " Brazde su bile znatno ravnije nego sto se uopste moglo izmeriti modernim istrazivackim tehnikama iz vazduha. I ta crta se nastavila kilometrima ( ... ) i iza poprecnih zglobova vodi u istom postojanom smeru preko brezuljka ravnog kao strela."
Dr Marija Rajh je uverena: " Peruanci su najverovatnije imali alat ili opremu koju mi ne poznajemo i propali su sa svojim znanjem. Verovatno su ga kao blago sakrili od spanskih osvajaca."
A u vezi sa tvrdnjom da su vanzemaljci ucestvovali u gradnji Naska, ona smatra: " Da bi tako nesto moglo da se konstatuje, treba znati leteti. "
Izmedju pacifičkog okeana i Anda, prekrivajući teritoriju od preko 520 kvadratnih kilometara, stotine besprekorno pravih linija, gigantskih geometrijskih obrazaca i ogromnih crteža životinja širi se po jedinstvenoj crtaćoj tabli u svetu. Većina ovih pustinjskih kreacija, nalazi se u blizini Naske, podno ljubičasto-crnih planina.
Pejzaž prostrane zaravnjene goleti bez i jedne travke, treperi na vrućini, odslikavajući jednu od najsušnijih oblasti na planeti. U poslednjih 10 000 godina, malo je kiše dotaklo svetložućkasto tlo - mešavinu peska, gline i kalcita. Kada bi čovek prošetao ovim mestom, otisci njegovih stopala bi još dugo godina bili vidljivi.
Ako izuzmemo poneku referencu u španskim hronikama 16. i 17. veka, crteži iz Naske su ostali bukvalno neprimećeni sve do pre pedesetak godina. Osnivač peruanske arheologije, Hulio Teljo i njegova dva prijatelja, prvi su 1926. godine zabeležili dizajn crteža, koji su početkom 30-tih godina postali prepoznatljive karakteristike pejzaža za pilote. Ali, crteži iz Perua su pobudili ozbiljniju pažnju tek 1941. zahvaljujući američkom arheologu dr Polu Kosoku i njegovoj supruzi.
Sve iscrtane linije i figure Naske, nastale su na isti način - uklanjanjem stenja ispod koga bi se pojavilo žućkasto tlo. Najverovatnije, sve je ovo radjenjo ručno. Bezbrojne linije razliite dužine i širine - neke duže od 8 kilometara, jedna čak 65 kilometara - pružaju se u svim pravcima, ponekad presecajući jedna drugu. Gigantski pravougaonici, trouglovi i trapezoidne konstrukcije podsećaju na slike aerodroma i uzletnih pisti, dok su ogromni crteži i drugi apstraktni oblici, zajedno sa gigantskim skicama životinjskih figura utkane u mnoštvo isprepletanih linija. Čitavo bogatstvo oblika islikano je na tlu pustinje, uključujući pauka, nekoliko vrsta ptica, majmuna, kita, zmiju, lamu i guštera, baš kao i cvet i čoveka sa oreolom. Neke od figura su veće od dva fudbalska igrališta - gušter, na primer, duži je od 180 metara. Postoji 18 ptičijih oblika, obično kolibrija i kondora, od kojih su neke duge i do 25 metara, a druge preko 275m.
Po čitavoj oblasti Naske mogu se naći na hiljade fragmenata grnčartije i namerno postavljenih kamenih stubova, koji evociraju sećanje na slične u Evropi. Iza pojedinih su pronadjeni ostatci drvenih stubova, verovatno korišćenih pri ucrtavanju ovih figura, dok su kraj drugih pronadjeni dokazi o prinošenju životinjske žrtve. Na kraju pustinjskog platoa, pored plodne doline Naska, otkrivena je kolekcija statua i crteža u steni. Jedan od njih je visok 25 metara, oblikovan kao ljudska glava i prekriven crtežima koji, po nekima, predstavljaju četiri rase ljudi. Mnogi od ovih crteža uklesanih u zidove stena, mogu se videti isključivo u trenucima kada ih obasja sunce - u tačno odredjenom delu dana ili periodu godine.
Crteži životinja prethode linijama. To je očigledno, jer brojne linije prelaze preko velikog broja crteža životinja i sugerišu da je pustinja oslikavana u dve faze: prvo su ucrtane životinje, a zatim linije. Obrazac koji preovladjuje je gotovo sigurno delo Naska Indijanaca tokom hiljadugodišnjeg perioda izmedju 500 g.p.n.e. i 500 g.n.e. Naske su prethodnici Inka i živeli su u velikoj oblasti u južnom priobalskom regionu Perua. Ni jedan pripadnik ovog velikog naroda nije preživeo, a za sobom nisu ostavili nikakve tragove pisanog jezika. Oni su bili jednostavni zemljodelci posvećeni prirodi i živim stvarima. A stil oslikavanja grnčarije ukazuje da su bili srećni i brižni ljudi.
Većina onoga što znamo o Naskama potiče iz njihovih grobova. Svoje mrtve sahranjivali su u sklupčanom obliku, poput fetusa u materici, zajedno sa grnčarijom i drugim artefaktima. Sahranjivani su na posvećenom grobnom zemljištu duž zidina doline, tamo, gde se plodno tlo dodiruje sa pustinjom. Jedno takvo groblje sadržalo je prosečno oko 5000 grobova, ali su gotovo svi bili raskopani i opljačkani.
Jedna od nekoliko ranih napomena o linijama iz Naske pronadjena je u spisima Luisa de Monzona, magistratora španskih konkvistadora u kasnom 16 veku. Govoreći o tragovima nekakvih drevnih puteva, neobičnog kamenja i drugim arheološkim nalazima, de Menzon beleži kako su stari indijanci govorili o Virakočima, maloj grupi ljudi iz druge zemlje koji su prethodili Inkama. Indijanci koji su došli posle njih, slušali su mudre reči Virakoča, smatrajući ih svetim i izgradili su staze ka njima koje se i danas mogu videti.
Niko ne zna tačno zbog čega je iscrtano tako mnogo linija i figura, da i ne govorimo o pitanju zbog čega su figure tako velike a linije besprekorno prave. Ipak, sasvim je sigurno jedno - tlo je bilo suviše mekano da bi se pravougaonici i brojne linije koristile kao orjentiri i pista za sletanje svemirskih brodova, kako tvrde Erih fon Deniken i njegove pristalice (ovo, naravno podrazumeva da bi takva letilica bila sličnog oblika i težine kakve su i današnje). Niti su linije ostatci drevnih puteva, jer neke vode u bespuća, sve do vrhova okolnih planina, a neke ne vode nikuda.
Dr Pol Kosok, jedan od prvih istraživača smatrao je da mozaici Naske predstavljaju "najveću astronomsku knjigu sveta". Njegovu teoriju da linije i crteži predstavljaju specifični astronomski kalendar, prihvatila je dr Marta Rajhe, nemačka matematičarka i astronom koja se izučavanjem zagonetnih crteža bavila od sredine 1940. godine. Dr Rajhe je verovala da linije predstavljaju pozicije nebeskih tela - sunca, meseca, planeta i zvezda - i da su korišćene prilikom odredjivanja preciznog perioda godne za setvu, žetvu i kišne periode koji su reke i jezera snabdevali vodom. Mogli su takodje biti korišćeni za odredjivanje zimskog i letnjeg solisticija, prolećnog i jesenjeg ekvinocija i pomračenja sunca i meseca. Medjutim, kompjuterska analiza koju je 1968. sproveo američki astronom Džerald Hokins, nije podržala teoriju dr Rajhe prema kojoj je izračunala da korišćeni statistički uzorak nije bio dovoljno veliki da bi dao naučne rezultate.
Mnogo religioznije objašnjenje proisteklo je iz teorija i hipoteza različitih istraživača, uključujući peruanskog istoričara dr Hansa Horkhajmera i Tonija Morisona, britanskog pisca i filmskog radnika koji je pokušao da dešifruje obrasce iz Naske. Oni su nagovestili da je svaka linija, ili grupa linija, pripadala ili bila poverena na staranje individualnoj porodici ili grupi porodica povezanih roidbinskim vezama, koje su linije održavale čistim i vidljivim. Na takvim mestima, naročito na mestima duhovnog karaktera, obeleženih gomilama poslaganog kamenja, nekom pukotinom u steni ili svetim uzvišenjem, obožavana je uspomena na drevne pretke. Veće linije, pravougaonici i trapezi, mogli su pripadati celokupnoj zajednici - figure životinja se pojavljuju kao religijske ikone - gde se cela populacija okupljala da bi obožavala ili izrazila zahvalnost precima i bogovima odredjenog dana koji je bio svetinja za svakog Naska Indijanca.
Ogromne dimenzije figura savršenih proporcija, plus neverovatna pravilnost linija, vode u brojne spekulacije kako su Naske postigle takvu i toliku preciznost. Prave linije bi mogle biti iscrtane jednostavnom upotrebom tri drvene motke i oštrog oka: prva bi bila početni marker, dok bi srednja, dužine oko 100 metara pomerana napred s kraja na kraj, sve dok ne bi stigla do treće motke u pravoj liniji po oku posmatrača. Misteriju predstavlja kako su Naske uspele da zadrže takvu preciznost na velikim razdaljinama - neke linije pokazuju odstupanja manja od 2 metra na svakom kilometru.
Jedna od hipoteza pretpostavlja da su Naske na neki način bile u stanju da lete nekom vrstom balona. Ako su zaista bili u stanju da to izvedu, bilo bi teško objasniti kako su mogli da proveravaju da li graditelji na zemlji iscrtavaju prave linije bez eventualnih nepravilnosti. Pored toga, krajnja veličina figura nagoveštava da bi se njihova prava vrednost mogla videti samo iz vazduha da bi bila cenjena. Dokazi da su Naske mogle leteti dolaze iz dva izvora. Prvo, slikarije na grnčariji pronadjenoj u toj oblasti otkrivaju prikaze nečega što bi mogla biti vrsta balona. Drugo, široke okrugle rupe u kojima je verovatno nekada bilo ognjište, pronadjene su na krajevima mnogih linija. U njima je otkriveni tragovi nagorelog kamenja i mogle su predstavljati mesta za lansiranje balona koji su punjeni toplim vazduhom. Gledano na taj način, postoji velika mogućnost da su drvene Naske mogle organizovati i nadgledati iscrtavanje linija iz vazduha. To još jedino treba potkrepiti jačim dokazima.
- Spojler:
Čet Jun 10, 2010 9:03 pm
<333333
xD bas zanimljivo ^^
