Prošlo je tek malo više od stotinu godina od kad su braća Rajt „ustanovila“ pilotsku profesiju, a taj zanat je, više nego bilo koji drugi, poštovan i cenjen na svim meridijanima. Zaista, da li postoji neko mesto na planeti gde piloti nisu posebna vrsta profesionalaca, ljudi karakterističnog šmeka? A kad pričamo o vojnim pilotima, oni su tek posebna branša. Da zanemarimo holivudsku patetiku i kojekakve „Top ganove“, u svakoj armiji piloti su jedini oficiri koje vojnici iskreno vole.
U uglednoj i, mogli bi slobodno reći, raskošnoj avijaciji kojom je raspolagala prethodna država - Jugoslavija, ovo pravilo bilo je istaknutije nego igde. Piloti su bili posebno cenjeni ljudi. U vazduhu odgovorni, na zemlji nasmejani, a ženama bi klecala kolena kad bi videle nekoga od njih... A oni, „profesionalni mangupi“, umeli su „glasno da ćute“ kad o nečemu ne treba da se govori, a šarmantno, samo u nekoliko reči, upečatljivo da objasne ono što je drugima izgledalo kao nebeska avantura...
Takav je i pilot Radoslav Raša Lazarević. Međutim, on skromno odlučuje da, uz šolju čaja, otvori dušu, a u njoj jednu čudnu “kavernu” o kojoj nije dugo pričao, i izgovori nekoliko rečenica o svom uzoru. Idolu. Sjajnom pilotu, letaču kojeg ćemo za ovu priliku nazvati Beli.
Događaj, koji je u Lazareviću dugo stajao sapet kao dragocena tajna, dogodio se početkom sedamdesetih godina... Beli mu je ispričao tajne svog neobičnog leta, ali kao mudrac (a za takvog je slovio), govorio je o njemu samo sa Lazarevićem, u kojeg je imao poverenja. Drugi bi mogli pogrešno da shvate priču, proslede dalje, a glasinama dopuste da je pretvore u običan, besmislen trač. Kad je čuo sve što se događalo, Lazarević je razumeo i zašto.
KO NADGLEDA VOJNU VEŽBU?Grad Niš, noćna vežba ondašnje armije, avion daglas DC 3. Kapetan Beli za komandama aviona, kopilot iskusni Gavra. I umesto da sve krene glatko, pa da padobranci zauzmu svoja mesta u tovarnom delu, već prilikom zagrevanja motora jedan pokazuje neposlušnost. Mehaničari brzo obaviše svoj deo posla, ali usledila je neobična odluka komande da prvo praznim avionom Beli i Gavra obave kraći let kako bi se utvrdila pouzdanost letelice. Meteo-uslovi loši, oblaci niski.
- Zašto me je izuzetno jako zabolela glava, iako mi se to nikada nije događalo, ne mogu da objasnim – govorio je Beli. – Čak i kad smo se spremali za poletanje, video sam sličnu grimasu na Gavrinom licu. I on se nije osećao dobro. Ipak, bili smo iskusni, moj avion, sa brojem 222, bio je jedan od najboljih u puku. Velika je stvar kad avion veruje pilotu. Obratno se uvek podrazumeva.
Na 600 metara visine počeli su da se pojavljuju gornji slojevi oblaka. Dobar znak. Motori su radili kako treba.
- Odjednom, skoro na horizontu, pojavio se nestvarni veliki disk – nastavio je pripovedanje Beli. - Bio je vrlo blizu. U prvi mah pomislio sam da je to Mesec. Ali, sada je bilo drugačije. Velika svetla žuta lopta blago je podrhtavala i menjala boju od crvenkaste do zlatnožute. Pojačavao mi se bol u glavi...
Školovan da bude pribran, a iskusan i dovoljno mudar, Beli je prvo pomislio da se radi o iluziji. Da bi se sabrao jako je zažmurio, a zatim naglo otvorio oči. Prizor je bio isti!
- Nisam mogao da odredim daljinu. To što sam video nije bilo ni daleko, ni blizu. Ali, bilo je vrlo jasno. Nastavljalo je da podrhtava na horizontu. Tada sam shvatio da u slušalicama imam neki nov, teško objašnjiv zvuk. Gledajući u taj disk, imao sam utisak da me nešto opominje, ali nisam tačno znao šta.
Beli je nastavio da pilotira prema planu, napravio je zaokret i video Gavrin lik koji je bio skamenjen i miran. Kao da je zaspao. Uglom desnog oka ipak je uočio da je u kabinu prodrla jaka svetlost.
- Kao da se disk približio na dohvat ruke ili je pojačao svetlost više puta – usledio je nastavak priče. - Nešto je tu bilo značajno što nisam umeo da prepoznam. Znao sam da postoji. Svaki tren mučio je moju podsvest da postoji nešto što nadilazi, saopštava mi, a ja ne umem nečeg da se setim, ne mogu ni da primim tu čudnu informaciju. Šumovi u slušalicama imaju neku pulsirajuću zakonitost... Počeo sam blago da ponirem i okrećem nos aviona ka blještećoj lopti. Mislim da je svetlost ovog puta bila jača, iako mi se činilo da disk nije bio bliži. Boja se vidljivije menjala, od potpuno crvene do bele. Ritam je bio najbrži do sada, a glava me je nepodnošljivo bolela. Poslednji zraci užarene lopte pretili su mi još nekoliko sekundi u oblacima. Jasno sam video pulsirajuću svetlost i boje diska koje su dopirale do kabine. U slušalicama je naglo prestao onaj potkradeni pisak i naglo me je obuzela nekakva bistrina, potpuna krepkost. Sve mi je postalo jasno. Prestao je bol u glavi.
Završen je probni let, piloti su spustili „tri dvojke“ na aerodrom, pokupili padobrance i završili zadatak po teškom vremenu. Ali, ni na povratku nije moglo glatko. Kad je trebalo da slete, čuli su kontrolora koji je rekao da je magla legla do zemlje i moraju da produže let do Prištine. Beli je morao da odbije ovaj savet, jer nije ostalo dovoljno goriva za taj put. Zahtevao je mu upale svetla za sletanje po magli. Kontrolor se protivio rečima: „Hej, čoveče, s tobom danas nešto nije u redu?“
- Možda i nije – pomislio sam...
TAJNA DO PENZIJEPiloti umeju da ćute. To je već rečeno. To su i Beli i njegov kopilot Gavra činili dugo posle ovog događaja. Sletanje je obavljeno maestralno, po magli. Posle ovakvog dana, zaslužili su osmeh i olakšanje. Muški poslovi se obavljaju spretno, precizno, bez mnogo srdačnosti. Pa ipak, posle mnogo vremena, počeli su taj delikatan razgovor.
- Pokušao sam da ga pitam seća li se onog crveno-žutog diska koji nas je pratio 10 minuta iznad Niša – seća se naš sagovornik. – Dugo je ćutao, što je za način na koji smo nas dvojica obično razgovarali bilo neobično. Onda je samo kratko rekao: NE. Dugo smo gledali u oči jedan drugog posle toga. Nije obarao pogled. Saopštavao mi je nešto nemušto. Mislim da sam razumeo telepatsku poruku, gest. Kao da mi je rekao kako se mnogo uplašio, da ga je i danas strah. Srećan je što sam bio pored njega. I, sada, tu nema više emisije. Posle godinu dana, sličnom prilikom, isto smo se gledali, sa istim mislima. Tada mi je rekao: „Kad budeš odlazio u penziju, idem i ja!“
Jednu godinu kasnije, u letačkom žargonu svoje jedinice Beli je nosio nadimak „Jedinica“ što je pokazivalo veliku čast među kolegama, a nadenuo mu je jedan general koji je pratio mnoge njegove letove. Razgovor je počeo da se odmotava na istu stranu, ali prvo rutinirano, a posle uz malo više detalja. Nedovoljno da bi pilot dobio odgovor o pojavljivanju sjajnog diska.
- Tada sam čuo nekoliko rečenica koje je trebalo odmah da zaboravim – prisećao se iskusni pilot. - Dok su nas pratili tokom akcije iznad Niša, videli su na radaru jasan odraz nekakve letelice koja se velikom brzinom kretala prema mom „222“. Čak prevelikom. A Bugari su imali najavu naših manevara i nekoliko dana nisu ni pod kakvim uslovima dizali vojnu avijaciju. Na kraju, zaključeno je da je to bila neka greška na elektronskim uređajima.
Greška... Hm.
- Znači, disk je bio tu – shvatio je tada Beli, kao i kad je prvi put lavina misli nagrnula u njegovu glavu. – Tu si, lijo. Nije to bila iluzija, greška. Bili smo zajedno. Šta je hteo? Šta je želeo da mi kaže?
To je bio pilotov usud. Kako je govorio kasnije, često je sanjao taj disk, budio se posle košmara. Tako je ispričao Lazareviću. Prijatelju. Jednom od naslednika na nebeskom, pilotskom tronu.
- Osetio sam da je došao trenutak kad tako nešto može da kaže. Želi. Ali samo na tren. Ne sudi o tome, ne tumači šta je sve disk mogao da predstavlja. Ali je našao nekoga ko neće s nipodaštavanjem ili nevericom doživeti priču.
Kad se na Lazarevićevom licu razvukao osmeh iskusnog pilota, shvatili smo da nam govori na isti način na koji je to njemu saopštio Beli. Zatim je ponovo počeo da ćuti. Ostavio nam je „domaći“. Možda da ga rešavamo zajedno.
Možda...
DEVET MINUTA STRAHAJoš se nije navršila godina od kada je u Kini neidentifikovani leteći objekat punih devet minuta pratio jedan komercijalni let. Ovih dana je o tome objavljen detaljan izveštaj koji uključuje slike s radara i komunikaciju koja se, 18. marta prošle godine, odvijala između kontrolnog tornja i pilota.
Veliki broj svetskih novinskih agencija izvestio je o ovom neobičnom događaju koji se odigrao iznad Šangaja. Činjenicu da se na nebu zaista nešto neobično događalo potvrđuje podatak da je hiljade očevidaca pozvalo redakciju lista “Ksimin Ivning Tajms”.
Upravnik kontrolnog tornja Jin Ksin je objasnio da se NLO pojavio pored aviona u trenutku poletanja i da je pilotu rekao da prati objekat. Ispostavilo se da je pilotu strana letelica izgledala kao da se sastoji od dva dela.
- Sve vreme je kružio oko aviona – objasnio je pilot u izveštaju. - Posmatrao sam NLO dramatičnih devet minuta, kao svetleću vatrenu kuglu. Čudno se ponašao u vazduhu, budući da je imao spektakularne manevarske sposobnosti i vratolomnom brzinom menjao pozicije. Takođe je menjao i boje, od crvene do crne, a onda se razdvojio u dva objekta, okrugli i pravougaoni.
Letelica se jedno vreme kretala u smeru severoistoka, a zatim se popela na veću visinu i - nestala.
Čet Jun 24, 2010 1:28 am
